Kada se setim koliko sam vremena potrošio tražeći martovku u svojim prvim godinama gljivarenja. Tumarao sam promrzlim martovskim predelima okoline Kragujevca, fiksirajući svaku naznaku gljive koja bi mogla da se krije ispod lišća. I tako sam nalazio sve i svašta ali martovku nisam našao. U međuvremenu je sačinjeno Gljivarsko društvo Šumadije, značajno se povećao broj tragača i posećenih lokacija, sve u nadi da će se ta mistična gljiva pronaći. Nije mi ova gljiva bila baš tako daleka. Još na godišnjoj skupštini Mikološkog društva Srbije 2000 godine u februaru imao sam priliku da je držim u rukama. Bila je doneta sa zapadne obale Drine.

Ni beogradski gljivari iz Mikološkog društva Srbije nisu bili bolje sreće u traženju ove gljive. Sve je bilo poznato: Hygrophorus marzuolus voli silikatna zemljišta, ne bira mikoriznog partnera, u nizinama je obično pored lišćara, u visinama pored četinara, majstor je skrivanja i često i ne ugleda svetlost dana ispod debelog sloja lišća, javlja se odmah po povlačenju snega. Bilo kako bilo, prošlo je deset godina u traganju, planiranju, proveravanju neproverenih priča, pešačenju, dobrovoljnom smrzavanju, pentranju i spustu ali martovku nisam pronašao u našim šumama. Kako sam bio obavešten to nije uspelo nikom do ove godine ili da se ogradim zvanično potvrđenog nalaza nije bilo u Srbiji. 

Od svih priča pripovedanih u prostorijama Gljivarskog društva Šumadije, izdvojilo se dve tri obećavajuće. Nezvanično je martovka viđena u okolini Priboja i na padinama Juhora i Goča. Nekako nam je najbolje zvučao Goč, jer je tamo Nenad izgleda već nalazio ovu gljivu, dok nije bio u društvu. Od 2006. godine smo vrebali martovku na padinama Goča ali do sada bez uspeha. Brali smo sremuš, nalazili goleme hrčke, rane rudoliske, njuškali, prevrtali ali martovku nismo našli. U svakom slučaju nismo odustajali. 

Ove 2009. godine pao je veliki sneg na planinama u dva navrata. Visoke aprilske temperature su počele nemilice da proždiru taj sneg, tako da se onaj pravi trenutak za martovku nije mogao lako odrediti. Subota četvrti april, nekoliko dana posle otkrića Morchella conica u Šumaricama, šaljemo izvidnicu na Goč, Nenada i Vesnu. Ostatak ekspedicije treba da im se pridruži sutradan. Prva informacija od izvidnice, te večeri pred polazak je bila opet razočaravajuća: sneg se suviše brzo topi, na nekim odabranim lokacijama nema ni nagoveštaja od kakvih gljiva, golemi hrčak koji je česta gljiva na Goču još nije krenuo. Teška srca odlučujemo da ne vredi ići na toliki put ako je stanje na terenu neobećavajuće.   

Sutradan, negde oko 11 časova stiže poruka Nenada, izgleda da je našao martovku ali samo jedan primerak. Kako martovka raste u gomilama to je bilo malo sumnjivo ali uzbuna se digla, sve obaveze su gurnute u stranu i mi smo se za rekordnih desetak minuta našli u kolima na putu za Goč. Nestrpljenje u kolima se osećalo u vazduhu. Otvaram prozor da nestrpljenje izađe, uzalud, izgleda se negde zaglavilo, zalepilo. Vreme je lepo, sunčano, toplo, za ovo doba godine pretoplo. Od Kraljeva na putu veliki odroni, sneg se naglo topi, Gvozdačka reka nadošla. Na jednom mestu dve velike stene su suzile put na samo jednu traku, izgleda kao da se planina kruni, drobi.

Kako zbog snega i blata ne možemo prići kolima do lokacije gde nas Nenad i Vesna čekaju, ostavljamo kola niže i veremo se uz popriličan uspon. Ispod bukovog lišća se kriju mali potočići, pa je jako klizavo ili blatnjavo. U usecima ima još snega, vidim probudile su se žabe, ima ih raznih vrsta. Penjemo se do baznog logora na 800 metara nadmorske visine, tamo nas čeka kafa. Konačno se izvidnica spaja sa glavninom, ispijam kafu sve cupkajući za trenutkom polaska u šumu. Nenad saopštava da je pronađena još jedna usamljena martovka, što je dosta neuobičajeno za ovu vrstu. Padina u čistoj bukovoj šumi, na čistini osamila se magična gljiva, prvi put gledam martovku u prirodi. Dileme nema, radi se o martovki, dvadeset metara niže još jedan zreli primerak. Iako šeširom, pojavom i veličinom jako podseća na sivku (Tricholoma portentosum), kada je pogledate ispod šešira nestaju nedoumice, martovka ima retke listiće bez zuba kojim se završavaju na dršci, a što je karakteristično za vitezovke. Takođe martovka često pokaže poprečne šare na dršci. Vreme pojavljivanja i nije nekakav siguran znak raspoznavanja, jer smo više puta viđali kasnojesenje vitezovke u martu i aprilu mesecu (T.terreum na primer). 

Sav ponosan, lično pronalazim sledeća dva primerka martovke, skrivena u dubokom lišću. Škljocamo kao pomahnitali, meni se odmah prazne baterije, fotoaparat mi ispada iz ruku. Odmah menjam baterije, sada ne sme da se omane, trenutak je istorijski, uzvišen. I pored detaljne pretrage terena zaključujemo da je to sve od martovke na ovoj padini. Menjamo teren. Prelazimo preko nepreglednog polja šafrana, nestvarno je lepo, u kotarici zveče tri martovke, najmlađi primerak smo ostavili. Brekćemo na usponu, jako je vruće, dosta neobično vreme, s obzirom da nas okružuju visovi pod snegom. Na putu je toliko žitkog blata da nepažljivi pešak može da upadne do pojasa. Svuda se po Srbiji besomučno seče šuma pa i ovde na Goču. Nailazimo na kamenitu padinu pod bukvom i jelom, razvijamo se u strelce. Ubrzo nailazim na gnezdo martovki, ne to je više gnezda, neke su propale, neke su zrele, a neke tek u začetku. Savršeno su skrivene pod lišćem, nije ni čudo što su tako mistične i nestvarne. Od pretoplog vremena stariji primerci su počeli da se kvare.

Nedaleko od mene je Mika koja takođe prijavljuje gnezda martovki. Ljudi hodam po polju martovki, posle deset godina išćekivanja nisam siguran da li je ovo stvarnost ili se opet ova gljiva igra sa nama gljivarima. Svi smo pronašli po koju martovku, pola smo ubrali, pola ostavili. Kotarica je puna. U daljini se vidi bazni kamp, idemo do njega preko još jednog dobrog terena za martovku. Radi se o veoma strmoj padini pod bukvom. Mika opet nalazi martovke, potpuno su bele skrivene ispod lišća.

Bazni kamp, krepimo se čorbom od vrganja, makaronama sa gljivama, ribom. Pivo se hladi u obližnjem rukavcu snega. Slikamo se onako svečano, istorijski. Sunce se već hvata za obližnje vrhove, vreme je da se krene. Kotrljaju se kola nizbrdo, izbegavamo odrone, nosimo neprocenjivo blago u kolima, pregršte sveže martovke. Za samo pet dana skinuli smo dve gljivarske poternice sa zida: nizinska Morchella conica i prvi put Hygrophorus marzuolus.